نبذة مختصرة : У прилично обимној литератури о приповједачком раду Ђуре Дамјановића безмало сва пажња дo сада била је посвећена питањима која углавном сападају у домен књижевне критике. Мало ко се освртао на језичке особености његовог прозног дјела, а ако и јесте, то се сводило на штуро запажање о „језичкој свјежини прознога израза“. О каквој свјежини је ријеч и којим се језичким средствима она дочарава, остало нам је потпуно непознато. А како језичка свјежина стоји у чврстој вези с избором локализама, ријетких и заборављених ријечи, с творбом нових ријечи (изведеница и сложеница), с вјештином њиховог уткивања у књижевно дјело – овај рад износи на видјело управо ону лексику за којом је Ђ. Дамјановић посезао као језички иноватор.
Processing Request
No Comments.